Давне 1867. године, одмах по склапању Аустро-угарске нагодбе и формирања Двојне монархије, недељник Нера најављује оснивање реалне гимназије и нашем граду. Неколико година касније када је укинута Војна крајина и Бела Црква потпала под мађарску цивилну управу, посетом цара најављено је ново време за Белу Цркву. Иако на периферији царства, Бела Црква добија важно место у преуређеној држави, а мађарске просветне власти у њој виде стожер ширења мађарског утицаја и асимилације немађарског становништва.
Од оснивања 1875. године под називом „Белоцркванска краљевска мађарска државна велика гимназија“ држава је нашој школи посветила посебну пажњу, јер је министарство просвете слало најбоље професоре и педагоге. Програм рада био је исти као свим гимназијама на територији монархије и није се мењао наредних четрдесет година.
Онда је почео Први светски рат. Мобилисани су професори и старији ученици, а школска зграда је претворена у болницу. Тријанонским мировним уговором у јуну 1920. године, негде баш за 45. рођендан „Белоцркванска краљевска мађарска државна велика гимназија“ је престала да постоји. Смрт државе и идеје коју је требало да оличава значила је и престанак њене мисије.
У Краљевини Срба Хрвата и Словенаца (СХС), 1920. године гимназија прелази из класичне у реалну. Наставни план је промењен, српски језик је постао званичан, класичне науке уступиле су место природним, гимназија је своја врата отворила и девојчицама, а међу наставним особљем појавиле су се и жене.
Двадесет година мира прекинуто је Другим светским ратом. Немачка војска је у Белу Цркву ушла 12. априла 1941. године. Проглашена је Немачка гимназија, наставно особље замењено је нестручним кадром оданим новој власти, а градски комесар за школство постао је утицајан члан Културбунда, иначе поштански службеник. Био је то крај Гимназије која је постојала до тада, јер све промене које су се дешавале у току четири ратне године не могу се обухватити овим кратким приказом. У току самог рата ученици гимназије отишли су на различите стране. Многи његов крај нису дочекали. Већине ћемо се ипак сећати са пијететом, јер су живот дали у борби зе неко другачије и боље сутра.
Иако се у новој социјалистичкој држави наша Гимназија суочавала са разним укидањима или спајањима разреда, увођењем смерова и курсева, па некад и недостатком кадра, она је опет сачекала златне шездесете 20. века, када се о њој говорило, без лажне скромности, у целој Социјалистичкој Федеративној Југославији.
Међутим, неко се досетио реформе, и то баш у време када се обележавала стогодишњица Гимназије, па је критикујући гимназијско образовање као застарело, као део система који није у стању да прати развој самоуправљања у СФРЈ, увео усмерено образовање. Требало је да прође четрнаест година да се прекине са такозваним „Шуварцима“ и поново у пуном сјају врати Белоцркванска гимназија, а прва генерација је по обнављању била једна од најуспешнијих у новијој историји.
И ево нас данас, ту где смо били 1875. године. У истој згради, нажалост са мањим бројем ученика.
Око нас су нестајала царства и краљевства, а ми смо опстали. Из свих ратова смо излазили спремнији на победе.
Да ли је наша школа оно што је некад била?
Није, јер ништа није као што је некада било. Ни ми нисмо исти као наши преци. Разлика између матураната 1880. године и матураната 2023. године је велика, колико је велика разлика између 19. и 21. века. Током историје, свака промена донела је нове вредности.
Ипак, трудимо се да сачувамо и негујемо вредности које су ванвременске.
У Белоцркванској гимназији и економској школи образовање, толеранција, мултикултуралност, али и очување националног идентитета, прошлост и садашњост, савремено и традиционално спајају се свакога дана, припремајући нас за велике улоге које нас чекају. Подстицај и подршку да стално напредујемо и будемо спремни за нове изазове добијамо од својих професора.
Наша школа изнедрила је будуће професоре, лекаре, економисте, правнике и инжињере. Сви они део су историје наше школе која ће се заувек памтити. Ми своју историју тек пишемо и само од нас зависи каква ће она бити.